Svi mi imamo samo jednu šansu na ovoj zemlji, jednu jedinu šansu.
Ako i tu šansu prokockamo neće nas mimoići kajanje ili nešto još gore. Kockamo se neprihvatanjem života kakav jest, odbijanjem prilika koje nam se nude, odgađanjem izazova na koje nailazimo i još mnogim drugim stvarima. Kao da se neko drugi dužan pobrinuti da naš život prođe u najboljem mogućem redu, ali to nismo mi. Kockamo se kada ne preuzimamo odgovornost, ne samo za to što činimo, nego za to što ne činimo ništa.
Svi mi imamo samo jednu šansu na ovoj zemlji. Ako sanjamo snove a ne činimo ništa u vezi s njima – to je kockanje. Kao da željama možemo privući stvari bez da išta učinimo. Kao da možemo imati drugačiji i bolji život od ovoga bez ikakve vizije i strategije kako bi to trebalo izgledati. Kockamo se kada puštamo trenutke da u nepovrat lete bez da smo nešto u njima pokušali učiniti, shvatiti, osjetiti, iskusiti.
Svi mi imamo samo jednu šansu i znamo da je svakim danom ta šansa sve upitnija i manja. Tijelo nagriza zub vremena, naše je srce sve ranjivije i plaši se voljeti, a naši živci su sve tanji. Još kada prestanemo biti prisutni u sadašnjem vremenu a svu nadu položimo u neku neodređenu budućnost, tada od naše šanse ostane samo jedan mali djelić. Još kada odbijemo ljude koji nam pokazuju svoju naklonost, tada smo definitivno zapečatili vrata nečemu što možemo nazvati lijepim iskustvom.
Svi mi imamo samo jednu šansu, a pravimo se kao da ih imamo bezbroj. Pravimo se kada ne pravimo planove za budućnost, a žalimo se na svaku sitnicu oko sebe, kada ne slušamo ni svoje srce, a ni savjete onih koji nam žele pomoći. Pravimo se kada vidimo oko sebe samo sivilo i maglu života čekajući da nas neko uzme za ruku i izvede iz njih. Ali to nećemo dočekati. Imamo samo ovu šansu i naš život je ono što učinimo od nje.
savjetnikuspjeha
